Kad odeš u svitanje

Neću te taknuti poljupcima čežnje
kad odeš u svitanje
Niti ću mahnuti pticama da prate
tvoje korake
Praznu čašu ispijene istine
spremit ću neopranu i čuvati je
od zaborava
Nijemi šapat tvojih usana ostavio je
naslage uspomena po rubovima
Rastanci su raskošni u
dodirima bola
U njihovoj sjeni više nikad neće niknuti
trenuci radosti
I kad me samoćom zagrli
ucviljena noć
Spremno ću se baciti na njene grudi
i u tami neba utažiti
pustoš bez tebe